meseca, 18. dana Nadomak južnog vrha Indijskog poluostrva Već je dva dana kako smo napustili Bombaj, a ja za sve ovo vreme nisam otvarao svoj dnevnik. Ovo mi se dešava prvi put u životu; pa, ja sam postavio sebi čvrsto pravilo da pišem svaki dan. Ipak, prekid sam napravio namerno. Morao sam da sredim osećanja i misli koje su me zapljusnule. Suštinu promene koja se odigrala u meni najbolje prenosi haiku koji se rodio u času kada je policijski inspektor skinuo s mene gvozdene okove. Usamljen je let Svica u noći. Al’ je nebo zvezdano. Odmah sam shvatio: to je veoma dobra pesma, bolja od svih koje sam ikad napisao, ali njen smisao nije očigledan, i traži objašnjenje. Tri dana sam razmišljao, osluškivao sebe, i konačno sam shvatio. Desilo mi se ono veliko čudo o kome mašta svaki čovek - osetio sam satori ili, kako su to blaženo stanje nazivali stari Grci, katarzu.
